Jedan poziv krajem decembra 2019. godine promenio je sve. „Slovenija je komšiluk, sad ili nikad,“, pomislih nakon što sam saznala da je u toku prodaja materijala iz riznice šeširdžijskog alata i fabrike koja više ne postoji, baš kao ni zemlja koja ju je iznedrila – Jugoslavija. Istog trena sam kupila kartu, rezervisala smeštaj i legla da se naspavam pred sutrašnji let. Sa svom ušteđevinom u džepu, otišla sam na svoj prvi poslovni put.
Na putu do Škofja Loke, mesta u kome se nalazila čuvena fabrika šešira „Šešir“, razmišljala sam o ovom poznatom preduzeću sa skoro vekovnom tradicijom izrade šešira.
Od osnivanja 1921. godine pa sve do zatvaranja 2016.godine, ova fabrika svedočila je i prilagođavala se brojnim promenama koje su donele velika ekonomska kriza sredinom tridesetih godina prošlog veka, potom Drugi svetski rat, posleratne godine u novom državnom uređenju FNRJ, raspad Jugoslavije i nova svetska ekonomska dešavanja koja su postepeno dovela fabriku do stečaja. No, uprkos svemu tome, ova fabrika je bila jedno od retkih mesta gde su se pravili, kako su i sami u reklami isticali „svetski poznati šeširi“, koji su se nosili širom Jugoslavije, a zbog izvoza na inostrano tržiste i širom sveta.
Iako mi je istorija ovog mesta i same fabrike bila od ranije poznata, tek kada sam se našla tamo, mogla sam zaista i da osetim koliko je tradicija domaće izrade šešira, to divno i retko znanje, bilo važno ljudima koji su tu živeli i radili. Gledajući fotografije i slušajući priče o fabrici, njenim radnicima, a zatim i važnosti koju je šešir imao u svakodnevnom životu ljudi, u glavi mi je sve vreme bio citat koji volim.
„Naši preci nisu bili karikaturalne figure koje se ubrzano kreću i mašu rukama dok hodaju, kao na starom filmu. Bili su živi, kao i mi danas. I nisu bili crno-beli. Živeli su “u koloru”.“
Hodajući kroz fabriku, pomešanih emocija, na podu sam zatekla stare drvene kalupe za izradu šešira, od kojih mi je jedan posebno zapao za oko. Iako je bio u veoma lošem stanju i delovao kao da će se svakog trena raspasti, osetila sam da je taj kalup čekao mene.
Stečajni upravnik, jedan divni gospodin koji će zauvek zabraviti teška vrata ovog zdanja, nekoliko puta je pokušao da me odgovori od kupovine ovog prilično oštećenog kalupa. Međutim, kada neke stvari prizovemo iz dubine svog srca, znamo da su one baš za nas, ma kako neobjašnjivo i nelogično one delovale nekome sa strane. Taj drveni kalup, koji sam nakon skoro godinu dana sama restaurirala, biće kalup koji će iznedriti Mashroom šešir – prvog člana porodice šešira Dulsineja.
Tako je priča o jedinstvenim, starim i retkim kalupima postala priča o rođenju Dulsineja šešira, ali i podsetnik, meni i svima koji će je čitati, da je želja sasvim dovoljna za početak. Ja nisam imala dugu porodičnu tradiciju, alate za rad, niti priliku da mi preci otkriju tajne zanata, ali imala sam ŽELJU.
Ukoliko je ta želja toliko jaka, kao što je bila moja da pravim šešire, ona će nas uz veru, rad, upornost i posvećenost, odvesti upravo tamo gde treba. Mene je odvela put Slovenije, u zatvorenu fabriku „Šešir“, potvrdivši mi da je na kraju svakog puta uvek jedan novi početak.
Od trenutka kada su drveni kalupi za izradu šešira iz jedne od najvećih jugoslovenskih fabrika, sa skoro vekovnom tradicijom pronašli put do mene, oni su nastavili da žive. Njihove priče i priče naših predaka utkane su u porodicu šešira Dulsineja, koja je iz godine u godinu sve mnogobrojnija i raznovrsnija. Kroz zanatski rad razvila sam osećaj prisutnosti i postala jedno sa ovim zanatom i sa generacijama unazad koje su predano obavljale svoj posao.
Hvala vrsnim majstorima na mojim drvenim skulpturama sa kojima danas radim.
Hvala Milošu, velikom čoveku i umetniku koji mi je uputio poziv i velikodušno pružio podršku u ovom procesu, kao sopstvenom detetu. Miloš Dekić živi i stvara u Ljubljani.
Hvala mojoj dragoj slikarki Snežani Pešić Rančić, koja je prepoznala moj senzibilitet i pripremila me za upis na FPU, a nekoliko godina kasnije i upoznala sa Milošem.
Hvala tati koji je uvek verovao u mene, i koji se uputio ka Sloveniji čim je shvatio da sam kupila kartu u jednom pravcu i da imam prtljag koji neće stati ni u jedan avion.
Hvala mami koja nas je nestrpljivo čekala i pomogla mi da iz tehničkog ugla osvojim svaki šešir koji poželim koristeći njene veštine šivenja. Zajedno smo naučile kako se realizuje završna obrada bez pravih šeširdžijskih mašina i alata.
Na kraju, veliko hvala svima vama koji zajedno sa mnom čuvate šešire od zaborava.
Delić života ove fabrike nastavio je da živi u Beogradu 2019. godine.
Ponosna sam jer Dulsineje sada šetaju gradom.
